Živim u jednoj od onih ulica koje je 70-ih godina izgradila socijalistička Jugoslavija. To su idilični kvartovi u tri reda sa svim onim što je potrebno za život. Imamo dućane, kafiće, banku, poštu, vrtić, školu, bricu, postolara, ljekarnu... Tu je sve na svome mistu. Sve izgleda ka mali raj. Ulica je puna dice koja se igraju i rade svakojake nestašluke, roditelji brinu da ne zafali kuna, a umirovljnici grintaju i traže mir i kućni red.
Sve je isto kao i prije 30 godina kada sam i ja bija mulac. Onda je doduše bilo malo više dice nego danas, ali sve ostalo je ostalo isto. Dica igraju balun, roditelji rade, a umirovljenici ih viću i prite da će im se reći materi i ocu kako su neodgojeni.
Sićam se tako i moga djetinjstva kada smo i mi igrali balun, a iz jednog portuna se jedan umirovljenik uvik dera na nas. Taj je bija najžešći. Vika je iz petnih žila. Oči bi mu ispale. Pritija je svima i svi su ga se bojali. Ja sam onako mlad i buntovan ne želeći trpit tu nepravdu viknija starome vidit ćeš ti od moga oca. Doša sam doma cili zapuvan i reka ocu šta se dogdilo. Onaj stari nas zajebaje ne da nam igrat balun. Otac je pita koji pokaži mi ga. Ja sam mu pokaza prstom onako iza zida da nas ne vidi, a otac mi je reka pusti toga tome niko ništa ne može.
Zašto? Tražija sam odgovor. Nije mi jasno. E sinko moj teško ti je to objasnit. On ti je partizan. E sad mi ništa nije bilo jasno. Pa zar partizani nisu naši, zar nisu oni ti koji u filmovima vole dicu, narodni ljudi, pravedni, pošteni. Ma nije ti to baš tako. To su samo filmovi, a čovik je starij i nervozan triba mu mira. Kako sam ga i dalje gleda sa ljutnjom otac je reka nešto šta mi je tada bilo smišno, a tek sada razumin. Znaš li zašto pas sam sebi liže jaja? Pogleda sam ga glupo sa velikim upitnikom u očima. Otac je reka "zato šta može". I dalje mi ništa nije bilo jasno, ali mi je bilo smišno pa sam zaboravija na starog partizana.
Sada nakon dugo vrimena znam šta je otac tija reć. Onima kojima je dobro i kojima je društvo dalo sve ne žele da im neko remeti njihov mir pa makar izbrisali i ono najlipše na svitu, a to je svakako dječji osmjeh.
I tako smo mi dica i naš balun izgubili bitku sa starim partizanom, kojemu je njegov mir bija važniji od našeg osmjeha, našega baluna, našeg djetinjstva.
Ako ste kojim slučajem mislili da su ta vrimena prošla i da dan danas nema ljudi koji neodoljivo podsječaju na staroga partizana i dice koja neodoljivo podsječaju na onog nestašnog mulca iz broja 19, gadno ste se privarili.
[Piše: "Zeško"]
Zašto pas sam sebi liže jaja? Zato šta može!
31. prosinca 2011. u 2:00 /
